Баријера
Biblioteka, muzej i galerija postoje zbog svih ljudi, a ne samo zdravih: osobe sa invaliditetom u našem gradu pred kulturom stoje pred stepenicima.
Док се здравом човеку нешто не деси или се бар не повреди, не би му пало на памет како живе људи с хендикепом. Од 356 000, колико их отприлике има у Србији са отежаним кретањем, многи од њих би волели да присуствују неком културном догађају, изложби или књижевној вечери, али постоје физичке баријере, дакле немогућност да се установи приђе колицима.
Тако је и у нашем граду. Ниједна културна установа нема рампу. Разлог што нема јер су зграде под заштитом као културни споменици. Али то не значи да не може да се нађе решење и поставе демонтажне рампе. Јер библиотека, музеј, галерија постоје због свих људи не само физички здравих. Приликом реновирања галерије уложен је огроман новац, не зна се да ли је неком пало на памет да се направи лифт за инвалиде. Па онда ако човек жели да види неку изложбу слика мора да поведе још двојицу који ће да га пењу у колицима.
Библиотека још увек нема услугу да се књиге носе на кућу читаоцима који не могу да дођу до библиотеке, као што постоји у Сомбору, Чачку, Београду. Као да се, од маште запослених, не би могао наћи неко ко би обављао ту племениту услугу. Такође не постоји рампа ни на дечјем одељењу где мајке долазе са малом децом у колицима, па иста остављају напољу.
Библиотека Глигорије Возаровић је матична библиотека и као таква има обавезу да садржи фонд књига на Брајевом писму као и фонд аудио књига, што није случај. Такође ознаке на полицама нису прилагођене (тактилне ознаке, контрастне и јасно видљиве ознаке, смерови кретања, приступачни пролази између полица) да не говоримо о тоалету који је на спрату позајмног одељења то јест на дечјем одељењу који нема рампу. О Научној читаоници нема говора о приласку јер ту има 5,6, степеника, па студент са неким инвалидитетом или повредом не може доћи да учи.
Позориште је приступачно јер је равно, нема степеника при уласку. Али нема прилагођен тоалет, нити има некад неку представу са симултаним преводом на знаковни језик.
Музеј Срема нема прилаз јер кога брига шта је било у прошлости! Нек иду да гледају ископине!
Биоскоп немамо, јер шта ће нам! Идите у Београд!
У развијеним земљама друштво се труди да ови људи не буду дискриминисани због својих недостатака и не може ништа да се изгради ако нема приступ „без баријере”: тржни центри, метро станице, домови здравља, јавни превоз, културне установе, школе. Друштвена свест, одговорност и брига о овим људима је на високом нивоу и само захваљујући таквом ставу они могу бити равноправни грађани средине у којој живе.
Код нас су потпуно маргинализовани. Стигматизовани. Тешко добијају посао. Живе на ивици егзистенције. Иако по закону послодавац мора да прими најмање једну особу ако има од 20 до 49 запослених или да уплати 50 % сваког месеца за сваку особу коју није запослио и том уплатом испуњава законску обавезу. Дакле, да ли смо законом обезбедили право на рад или само одредили цену његовог избегавања?
Надамо се да ће се у новој Србији ствари променити, сменом некомпетентних и незаинтересованих а постављањем правих људи на права места, који ће имати обзира, слуха, савести, емпатије за све категорије у друштву, нарочито потреба својих суграђана.
Коментари
Напиши коментар
Коментари се објављују одмах. Уклањамо увреде, говор мржње, претње, туђе личне податке и рекламе. Правила
Још нема коментара. Буди први.