Митровчанин из генерације која је одлучила да се њен глас чује

Од првог дана на блокадама желео сам конкретно да допринесем. Преузео сам различита задужења, почео сам као редар на факултету и на улици, а затим сам прешао у тим који је организовао протесте, попут оног 1. фебруара 2025. Учествовао сам у бициклистичкој тури до Ниша и шетњи до Београда. Такође, ангажовао сам се у раду универзитетских и међууниверзитетских група, као и политичкој артикулацији покрета. Радио сам мноштво ствари, неке су биле инспиративне, неке чисто оперативне и напорне, али сам се увек трудио да научим што више из њих.”

2. Како је изгледао један обичан дан током блокаде факултета, како си са колегама убијао време? Да ли постоји нешто што ћеш са блокаде памтити?

„Ниједан дан на блокадама није био ‚обичан’, сваки се поприлично разликовао од претходних. Ретко је било простора за убијање времена-често смо на састанцима остајали до касно у ноћ и сатима разговарали. Наравно, дешавало се и да имамо празног хода, па бисмо то време утрошили на друштвене игре, филмове или одлазак на пиће, које би се на крају некако увек поново претворило у неку врсту састанка. Тешко је издвојити само један тренутак из борбе која је трајала скоро две године. Било је момената који ми и данас измаме осмех на лице, али и оних када сам осећао као да је све изгубљено. Ипак, све то ћу памтити до краја живота, баш као и људе који су све време били ту уз мене.”

3. Како си доживљавао подршку из Сремске Митровице док си учествовао у блокади у Новом Саду? Да ли си међу својим суграђанима препознавао разумевање и солидарност или су постојала и неразумевања? Шта би поручио младима из Сремске Митровице који су све време подржавали студентске захтеве, али се нису усудили да се активније укључе нпр. у протесте, шетње, блокаде?

„Подршка у Сремској Митровици била је невероватна. Сваки пут када бих дошао кући да видим родитеље, срео бих некога ко би само још више распалио ту ватру у мени да наставим да се борим. Надам се да ти људи знају колико су њихове речи подршке позитивно утицале на мене. Не бих рекао да сам најбоља особа да дели савете, јер и сам имам тек 21 годину. Једино што могу да им кажем јесте једно велико хвала, јер без њих ова победа не би била могућа. Што се тиче активнијег укључивања, сматрам да би свако од њих пронашао своје место у самом покрету, само да су се усудили да изађу из сопствене зоне комфора.”

4. С обзиром да је твоја генерација направила историјску промену у друштву, какав је осећај бити део ње? Када би могао да се вратиш две године уназад, да ли би поново све исто урадио?

„Осећај је невероватан, али и страшан у исто време. Једне вечери сам уживао у класичном студентском животу, а сутрадан сам се пробудио и одједном стао раме уз раме са својим колегама у борби против криминалног режима. Такође, морам да напоменем колика је част стајати уз све те људе којима је народ ове земље дао апсолутну подршку. Протекле две године обележио је ролеркостер емоција. Било је предивних момената када сам се осећао као да сам на врху света, али је било и оних када сам желео да одустанем. Драго ми је што нисам и што сам, уз подршку људи око себе, успео да прегурам сваку препреку. Када бих се сада вратио на тај 2. децембар 2024. године, не бих ни секунде размишљао, већ бих спаковао ствари и отишао на блокаду Филозофског факултета.”